14 мај 2018

Кордова

Почнимо лекцијом из шпанског: овдашња раја је испустила слово „б“ из говора, и б и в су им в. Дакле, Кордова.
Остала ми је у сећању као најпријатнији и најзаокруженији град у којем смо били; чак и после викенда у Севиљи (у следећим епизодама…), која је по многим стварима за класу изнад, али коју географија и климатске промене већ сад у средини дана чине неподношљивом.
Опростићете ми што ће овај текст бити више у форми туристичког водича (у односу на раније текстове, где то, колико могу, избегавам); некако ми се тако слегло, дебелих недељу дана између посете и писања… (Између посете и објављивања, боље да ћутим)

 
Кордова је, ако сте већ обишли неки шпански град, мала. За један опуштен дан смо обишли сва „важна“ места пешице и нисмо пали на нос. Томе свакако доприноси чињеница да већ добро знамо како изгледају тесне шпанске уличице са терасицама које само што се не дотакну над главама пешака, па се мање времена проводи у загледању и дивљењу тој карактеристици шпанско-арапске архитектуре.
Мада, ако су због нечег те уличице важне, то је због обичаја локалаца да се такмиче у лепоти (унутрашњих) дворишта (а и закићености фасада цвећем уопште).



 Почело је с богатим Римљанима и њиховим домусима, од којих су занат украли Арапи. Кућа се прави као оквир око дворишта – тиме се обезбеђује да је двориште увек унутрашње, да је у њему увек хладовина, да не може нико да ти зева преко капије у двориште, и да све просторије имају леп поглед на ружин грм у сенци јасмина, поред којег прска дискретна фонтана…
 

Од Римљана, су, дакле, куће у старом делу града узеле обавезно унутрашње двориште. Од Арапа, неизбежну вртну „фонтаницу“, која тек колико да циркулише воду. А цвеће, не знам да ли од једних или других, али та унутрашња дворишта нису „оно право“ ако нису прекривена саксијама свих величина, у којима успева баштенско цвеће и биље свих боја и облика листова – наравно, што разноврсније, маштовитије и укусније сложено, то боље. А они најбољи са задовољством остављају отворена спољна врата (одмах и о овом) да би сви пролазници, укључујући и туристе, могли да ждракну и да се диве вредној руци домаћице, која се из дана у дан сатима заје* са свим тим цвећем да би изгледало тако феноменално.
 
Гледе врата; од Арапа је усвојена и изузетна потреба за приватношћу. Куће веома често имају двоја улазна врата: спољна, улична, праћена метром „ходника“ у којем нема ничег, и на чијем се крају налазе врата „за у кућу“. Имају ли такве затворске капије још неку намену осим да ти не виде у кућу кад улазиш или кад с неким завршаваш посао „на вратима“, не знам. Тек, ова унутрашња дворишта као друга врата врло често имају некакве решетке. Тек, можеш да гледаш, не можеш да уђеш. У сваком случају, вредно пажње; одмориш очи на лепом цвећу и уживаш у дебелој хладовини…

 Него, да се вратимо на почетак.
Кордову ћу запамтити по јутру. Наиме, стигли смо у њу у шпанско рано јутро, око осам, тако да смо до у-свету-чувене Меските, џамије-катедрале, стигли нешто после пола девет. Сврха оваквог ранорањења је, као и увек, лежала у откровењу који нам је послао Свети Томатије, заштитник парадајз-туриста. Наиме, ископали смо податак да је од пола девет до пола десет уфур у катедралу бесплатан. Кад се узме у обзир да је редовна цена 10 еврића по особи, били смо врррло вољни да у замену за рано буђење имамо џабе пут.


Тако се, дакле, око осам обресмо у јужном делу града, непун километар од градског језгра. Паркинг смо нашли од шале – такође вредно помена.

Предност доласка у Кордову „у цик зоре“ види се већ на римском мосту, који је свакако најсекси начин да се уђе у стари град. У то доба, 10 људи на мосту је гужва, док је 3-5 стандард. Можете да изгустирате и исликате мост до миле воље и из свих углова. Кад дан ојача и туристи нагрну, мост ће више личити на Газелу у подневном шпицу, биће вам мука само да га пређете, акамоли сликате и мерачите у тишини, реци, јурцању шарана и патака и погледу на микро парк природе, Сотос де Алболафиа, групицу ада потпуно препуштених реци и природи, на којима још стоје ко зна колико старе рушевине којекаквих млинова.








Дакле, прећи ћете мост и калдрмом ћете се успети ка Мезкити. Из приче знате да је велика, али то није тачно. Мезкита је огромна, физички је посао стићи томе с краја на крај, још онако зевајући у детаље рељефа по зидовима/зидинама.







 Улаз је у тај рани јутарњи час заиста бесплатан. Стражар на улазу ће затражити да вам вирне у ранац и мало ће махати детектором метала около, да отера уроке. Обзиром да је потпуно искулирао метални термос за кафу калибра 120 мм у мом ранцу, у којем се то јутро чистом игром случаја затекла литра кафе уместо кило и седамсто це четворке, не знам чему уопште обезбеђење и претресање. Поготово што је искулирао и ножекару у другом ранцу, са све детектором… Ваљда је на нашим умилним њушкама јасно писало да ће ту само да се срче кафа и сецка сланиница, док нам тероризам као појам изазива једино асоцијације на Кантер.
Него, Мезкита. Да, огромно, да, импресивно, због величине помало грешно у мени изазива промисли типа „станица јавног превоза са највише верских мотива по метру дужном“. Бескрајне колонаде се помало понављају а финесе у стиловима промичу неуком туристи; свакако је био за памћење тренутак где се врши претапање, не из једног стила у други, него функционално претапање из једне религије у другу. Да не бих овде ширио своје филозофско-религиозне ставове, можете ме уживо, буде ли прилике, питати, ако не знате, за три слепца и слона и Светог Саву и пустињака, можда уз трунку Магли Авалона. Причам за пиво.






 Од целе Меските, нама неукима беху најзанимљивије бочне капеле; нише, решеткама одељене од главне просторије (хм, може ли се за ово рећи брода?), за које нисам могао да јасно разлучим да ли су нарочито посвећене једном свецу, или једној породици (пунишића која се учипила на ктиторски фазон), или и једном и другом. Како било, у капелама има и завидан број породичних гробница, које датирају охохо уназад, а свакако најзанимљивији детаљ у овим, тематски сличним али изгледом разноврсним просторијицама, био је један сладак морбидан симпатичан стаклени ковчежић, у којем су готик-романтично, у врежама и латицама цвећа, надам се сушеног а не пластичног, биле распоређене кошчице, са све лобањом, некаквог главоње који је, по оном што разбирам из пет векова старог неолатинског, био господа од утицаја хиљадучетристоинеке.


Тих капела у Мезкити има 150, можда и која јаче – таман сам завршио круг по ободу и спремио се да нападнем средину, односно, оно што јесте катедрала, кад! Заокупише нас чувари к'о чобани овчице и у лаганом, али неумољивом темпу нас ишћераше у двориште.

Како то пише на сајту:
Од 8:30 до 9:30 бесплатан улаз;
Од 9:30 – 10:00 нико не може да уђе;
Од 10:00 улаз са картама.

Како треба прочитати:
У 9:30 све затечене избацују напоље и ако 'оћеш опет унутра, купи карту.

У пракси, ако сте у финансијској кризи, дођите у 8:30, јер за сат времена стварно може све да се обиђе.

Двориште Мезките је, иначе, прича за себе и могу рећи да је, ако се изузме гардероба, одсуство копитара и електронски уређаји (и јапански туристи, тад их дефинитивно није било), дух места и оно што се дешава у њему у длаку исти к'о и у оно време. Гласна, шарена руља која завршава послове, губидани, продаје и шацује свуда унаоколо.

 

Завршивши тако с Мескитом, без неког нарочитог плана смо прошврљали старим делом града, унутар тврђаве – поменута цветна унутрашња дворишта, јеврејска четврт (тј. још тешње улице и куће које преко улица задиру једна у другу) и неописива гужва и халабука у главним туристичким улицама.






Типична слика из центра. Споменици, тапаси, раја


Слици изнад ћу посветити мало више пажње. Туристички кочијаш кога видите забоденог у слепу улицу (за кола, он може да прође) не може да настави јер је испред њега паркиран тамић бутанера (лика који ваља плинске боце - сиротиња кува и греје воду на плин - при чему шпанци апсолутно не знају за фору са црним буретом или цревом на крову, несхватљиво за њихову климу) који је отрчао да неком од станара однесе боцу. Елем, коњ рикверц нема а бутанеро не може напред. У међувремену, из оба правца улице (која је несхватљиво двосмерна) долазе аутомобили и набијају се један другом у дупе.
Знајући шпанску иницијативу при решавању сложених проблема, вероватно и данас стоје тамо...

 




Све у свему, симпатично и не непријатно; пут нас је полупланирано нанео на Alcázar de los Reyes Cristianos, Двор хришћанских краљева. За њега су претили грозним гужвама на улазу, међутим, ту је било можда 10-ак људи. 4,5 евра по глави процењено је као прихватљив трошак за уфур, тако да смо ушли… и ту остали наредна четири сата.




Ово је, без сумње, хајлајт Кордове. Грађевине идими-дођими, после Алхамбре све је онаааако, али огромне вртове, који су скроз-наскроз рађени по арапском свуда-пусти-воду-цвеће-крошње-ал'-да-буде-прелепо, треба доживети и у њима детаљно измерачити. Ово је, некако, лакше извести и дође питкије од вртова Алхамбре; вртови Кродовског алказара јесу велики, али нису гаргантуанских размера; могу се обухватити погледом и не траје пола сата да се из једне тематске целине пређе у другу. Изузетно квалитетно уложени новци.

Римски саркофаг, 3. век, савршено очуван.














Од осталих занимљивости закачили смо и незаобилазан археолошки музеј (свуда су бесплатни за становнике европског континента). Шпански архео музеји прате шаблон праисторија-мегалити (да, има их у Шпанији)-Римљани-Готи-Арапи, с тим што сваки има оно што га истиче. Овде, свакако, импресивна колекција капитела (за понављаче, оно гиздаво на вр' античких стубова) на којима се види прелаз од грчких и римских фазона ка арапским, богата колекција Арапских монета (која ли будала измисли четвртаст новчић, повазда у џехенему шејтанима џепове крпио) и стаклена урна. Прилично фенси.
Вероватно вреди поменути и да су игром случаја ископали римски амфитеатар кад су правили музеј, тако да имају прилично занимљив подрум…

Новији део града (модерни центар) је допадљивог, бел-епок карактера и помало ме подсећа на романтичнију верзију Београда. 


Чак ми ни туристичке улице нису биле гадне; посебан шмек имале су најскрајнутији централни сокаци, узани и потпуно у сенци; сви до једног пуни ресторанчића, сва места до једног пуна локалаца на ручку. Стиче се утисак да у Шпанији само најцрња сиротиња руча у својој кући. 


Најјача младина страна икада
Вреди поменути и да смо погодили да дођемо на дан кад се у Кордови слави, хм, крстовдан? Код њих је то мало локалпатриотскије и слави се дан локалног протеривања кебаба  у време реконкисте. Елем, врло весела квазирелигијска прилика претоврена у забаву за грађанске масе, тако да је и иначе добар дух града био за још два бода веселији. Практично сам себи не верујем колико смо добро прошли за тај један дан. Да ли ићи у Кордобу? Одговор дајем у тексту о Севиљи; граду који ми је, некако ван сваке логике, у директној туристичкој конкуренцији са овим.



Нема коментара:

Постави коментар